- Što si se zamislila?

- Ništa, ništa…

- Zanima me…?

- Sve je super!  - odgovori Petra. 

Školsko zvono prekinulo je njihov razgovor.

- Zar više nismo prijateljice? – upita je Lana. – Više mi se ne povjeravaš…

Petra se ponovno nasmiješi. Srce joj je ubrzano kucalo. Jedva je čekala trenutak kad će se vratiti kući i spojiti se na fejs  kako bi razgovarala s Miranom. On je divan. Razumije je. Kad je dobila dvojku iz testa iz matematike utješio ju je lijepim riječima i sličicom vjeverice koja namiguje. Zar nije poseban? I poslao joj je srce i pet smajlića.

Teško je sačuvati tajnu. Pogotovo kada te progoni tako zgodan mladić poput njega. Izgleda kao da je sišao s filmskog platna.  Najradije bi se pohvalila pred čitavim svijetom, ali Miran ju je zamolio da ne priča okolo o njihovom prijateljstvu.  Mrzim brbljave djevojke, napisao je. I napasne, dodao je.

Ipak, Lana je njezina najbolja  prijateljica. Zbilja najbolja. I najpametnija. Uostalom i  Lana ju je tješila kad je dobila dvojku. I vježbala je s njom te nesretne zadatke iz  matematike kako bi ispravila ocjenu.

- Znaš – rekla joj je Petra  na izlasku iz škole, nakon što je nastava završila, a ona razmislila – upoznala sam divnog dečka…

- O tome se, znači, radi? – nasmijala se Lana.

- Da..

- A gdje si ga upoznala? –upitala je znatiželjno.

- Pa na… fejsu.

- Kako to misliš?

- Na fejsu.

- Ali to nije nikakvo upoznavanje. Mislim, nije uživo…  To se ne računa – rekla je Lana.

- Kako nije? Miran D., tako se zove,  predivan je, ima šesnaest godina, svira gitaru i živi u Zagrebu. Sutra smo dogovorili sastanak i ja ću ga upoznati.

- Moooolim?

- Sutra smo dogovorili sastanak na Črnomercu, na okretištu tramvaja i…

- Ti si luda. Sastaješ se s potpunim neznancem  i  još tako daleko od kuće…

-Nije neznanac.

- Nego što je? Poznaješ li koga od njegovih prijatelja?

- Ne. I nema on puno prijatelja.  Zato mi se i sviđa. Vrlo je zanimljiv i zgodan… Piše mi pisma, katkad chatamo…  Već mjesec dana.

- Idem s tobom doma. Jesu li ti starci doma?

- Ne.

- Zanima me njegov profil… Tog Mirana… Ne sjećam se da sam ga baš zamijetila na tvom zidu…

- Piše mi u inbox. Uglavnom.

- Oh...

- Bolje da sam šutjela. Zar si mi zavidna? Ili što?

- Ma, daj, ne brij… Nije pametno dopisivati se s neznancima.  Tko zna tko je on?

- Ti briješ…

Petra izvadi ključeve od stana. Baci torbu u predsoblje i sjuri se do računala. Otvori svoju fejs stranicu. Lana ju je promatrala iznenađeno.

- Sasvim si poludjela.

- To je kad nemam mobitel s fejsom pa se ne mogu dopisivati u školi. A do sada su sigurno stigle njegove poruke.

- Ohladi malo.

- Evo, to je on. Petra klikne na Miranovu stranicu.

Lana sjedne na stolicu do Petre.

- I?

- Što i?

- Kako ti se sviđa?

- Zgodan.  Prezgodan.   I sumnjiv.  Njegovi prijatelji gotovo da i nemaju normalna imena. Samo Ja,  Van Pameti,  nekakav Damir Borčić, pa Jelena Pe…  Tko su oni?  Taj tvoj Miran D. stavio je samo tri svoje fotografije. I sve izgledaju kao da su skinute s interneta.  Od nekog zgodnog klinca.

- Ma daj… Pogledaj ovu fotku s psom.

- S psom, na travi… Mogla bi biti snimljena bilo gdje… Zašto nema postavljenu neku fotku s društvom ili iz škole?

- Nisam ti se trebala povjeriti.

- A što ti piše u inbox?

Lana nevoljko otvori sandučić.

Veselim se što ćemo se konačno upoznati.  Mislim da si ti jedna divna djevojka, posebna i sasvim drukčija od drugih. Tvoja pisma su tako zanimljiva.  Meni se također sviđa knjiga o Malom princu, iako mi je nekoć bila dosadna. Sad je puno bolje razumijem. Kako je prošao test iz povijesti? Hvala ti na fotografijama. Prezgodnaaaaa si.  JJ J Vidimo se sutra u šest! Jedva čekam!!!

- Zar  si mu slala i fotografije?

Lana na brzinu prijeđe mišem po otvoru s pismima…

- Zbilja si luda. Nepoznatom tipu šalješ fotografije.

- To su obične fotografije s izleta ili slično.

- Nema veze.  Uopće ga ne poznaješ.

- Pa, upoznat ćemo se. Baš si dosadna.  Vidiš kako se dugo dopisujemo.

- Vidim – odgovori Lana. – Ti si o sebi ispričala sve, a on gotovo ništa… Čak si mu i mene spominjala koliko vidim…

- Da.. Najbolja si mi prijateljica. A on je tako sladak.

- Dobro,  jesi li se najela ludih gljiva? Možda se iza njegovog profila krije kakav manijak?  Uostalom i dalje su mi sumnjive njegove fotke.

- Zar si ljubomorna što sam našla tako zgodnog dečka?

- Ma daj, prava si koza. Ja ljubomorna? Ja se samo brinem…

- Aha.

- Da, brinem.

- Sve ću ti ispričati nakon što ga upoznam. Jedva čekam. 

- Bogme i ja ću ići s tobom na taj sastanak.

- E, nećeš…

- Hoću, hoću… Ili ću sve reći tvojim starcima.

- Samo probaj. Nikada više neću razgovarati s tobom. Razumiješ. Nikada.

- Ići ću s tobom i gotovo. Barem da ga vidim. Ne moram ga upoznati. Imaš li broj njegovog mobitela?

- Ne. Nemam. Nije me ni on tražio moj. Kad se upoznamo…

- U svakom slučaju, ja idem s tobom – rekla je Lana odlučno. – Idem s tobom. Je li ti jasno?

...dovrši priču i pošalji je na mojaprica@azop.hr

ZAVRŠETAK PRIČE 2 (Sanja Pilić, Baš je zgodan ovaj dečko!)

(...)

- U redu ako baš moraš.

Tako su zajedno pošle na taj sastanak. Kad su došle, priđe im jedan čovjek i reče :

- Znači ti si ta Petra. A kako se zove tvoja prijateljica?

- Kako znate da sam ja Petra?

- Ja sam Miranov otac - reče čovjek.

- Ovo je moja prijateljica Lana - odgovori Petra - a gdje je Miran?

- Kod kuće je. Ja ću vas odvesti tamo.

Čovjek ih odvede do auta. Sjeli su unutra. Lana je počela sumnjati da taj neznanac uopće nema sina nego ih samo želi pipati, silovati, ljubiti se s njima... Svašta joj je padalo na pamet, ali njezine misli prekine čovjekov glas:

- Što kažete da prvo odemo u kafić nešto popiti pa onda da idemo doma.

- Ne znam baš...- uplašenim glasom će Lana, ali je Petra lupi šakom po ramenu.

- Naravno! Baš sam žedna - viknula je Petra veselo.

 Dugo su se vozili. Kao da idu na neko putovanje. Petra je skoro zaspala, a Lana se trudila ostati budna. Došli su do kafića koji je Lani naravno, odmah bio sumnjiv. Iznad vrata je velikim šarenim slovima pisalo AMORE CLUB. Uplašila se. Stajala je ispred kafića i gledala u taj natpis. Svu onu buku auta, motora i viku djece, više nije čula. Jedino što je mogla čuti bilo je njeno srce koje je jako kucalo.

- Hajde uđi! Što čekaš ! - vikne čovjek.

Lana se strese. Nije ni primijetila da je ispred tog kafića stajala barem pet minuta. Ušla je. Noge su joj se tresle pri svakom koraku. Ugledala je Petru za stolom kako pije neko piće.

- Petra, ne pij to! - vikne i potrči do njenog stola.

Uzme joj čašu i baci je na pod. Čaša se razbije, a iz lokve na podu osjećao se miris alkohola.

- Glupačo! Kako možeš biti tako naivna! Zašto si pila alkohol?! – viknula je Lana i dala joj pljusku.

- Nema onog čovjeka! Sad nam je šansa da pobjegnemo! - reče Lana Petri, ali je ona nije čula. Vrtjelo joj se u glavi zbog alkohola. Što će sad? Odlučila je ostati s njom dok se ne oporavi. Ugledala je „ Miranovog tatu ˝ kako razgovara s konobarom. Govorili su šapćući i gledali u njih.

- Pa mi smo u opasnosti! - uplašeno vikne Lana.  - Petra, molim te, probudi se!

Petra ju pogleda kao da ju je razumjela. Prestalo joj se vrtjeti.

- Hajdemo odavde - reče Petra.

- Slažem se - kaže Lana.

Ona dvojica na trenutak nestanu i one iskoriste priliku te odjure van.

- Da mi je znati što su govorili?

- Ne zadržavaj se, nego se što prije udaljimo odavde!

- Moramo zvati policiju - reče Lana i izvadi svoj mobitel.

Policajci su bili brzi i  sumnjivci su uskoro bili privedeni.

- Hvala, djeco - rekao je jedan od policajaca - znate li da smo ga dugo pokušavali uloviti. Mnoge djevojke nisu prošle tako sretno kao vi. Kako vam možemo zahvaliti?

- Samo nam recite kako ćemo se vratiti kući.

Policajac im je rekao:

             - Ne brinite, naša je dužnost da vas sigurno  vratimo doma.

Kad je ugledala na vratima Petru i Lanu, Petrina mama je uzdahnula s olakšanjem:

- A gdje ste bile tako dugo?

- U šetnji - rekle su u isto vrijeme.

Međutim kad je iza njih ugledala policajca, znala je da one imaju mnogo dužu priču.