Šećem parkom, hodam po lišću.

Lišće kao da je živo: leti, šušti, priča... Gledam ljude oko sebe. Svi su u toplim kaputima. Po Pumpureli valovi golemi se slamaju. Priđem moru i pitam valove: „Zašto ste ljuti?“

Val mi se nasmije pa me cijelu poprska, a ja ostanem mokra. Snažan vjetar jako je zapuhao. Lišće se podiglo u zrak i zaplesalo u kolu.

Odjednom – sve se smirilo. Samo se začuo snažan plač drveća. Nikako da se utješi. Plače sve jače i jače. Ne mogu to podnijeti, idem dalje. Iznenada se smrači. Pogledam u nebo – kapljica kiše padne mi na nos. Stanem na trenutak, a kiša sve jača i jača. Dotrčim kući cijela mokra.

Kraj tople peći razmišljam: „Je li jesen ovakva jer je tužna ili je i njoj hladno?“